Nijedna hirurška procedura nije jednostavna. Naročito ako se hirurškim putem leči organ koji je napao tumor i koji je u fazi metastaze. Koliko god složen izazov bio, zadatak je uvek isti: da se ne naudi pacijentu, da se operacija uradi na najbolji mogući način i da nakon nje kvalitet života pacijenta bude značajno bolji.
U Atlas opštoj bolnici ovakvi profesionalni izazovi nešto su sa čime se eksperti koji rade u ovoj ustanovi suočavaju gotovo svakodnevno. Doktor Aleksandar Đorđević, specijalista ortopedije – onkolog, jedan je od eksperata Atlas bolnice. Mi smo imali priliku da ispratimo jednu operativnu proceduru koju su izveli dr Aleksandar Đorđević i njegovi saradnici.
Specifičnost konkretnog slučaja je što se pacijent već lečio od karcinoma debelog creva a sada se tumor pojavio u predelu potkolenice.
Metastaza tumora na kostima potkolenice
Dr Aleksandar Đorđević: „Pacijent je već lečen hemio terapijom. Do sada sve je bilo u najboljem redu. Pacijent je bio bez ikakvih znakova bolesti, međutim, pre par meseci, pojavio se bol u potkolenici. Često ne mislimo odmah na tumor. Došlo je, na žalost, do preloma i nakon toga smo uradili snimanje, posumnjali da se radi o sekundarnom depozitu. Uradili smo magnetnu rezonancu koja je potvrdila naša predviđanja. Uradili smo i dopunsku dijagnostiku, mi to zovemo stejidžing, zašto je to bitno. Najveći broj metastaza nisu za operaciju, pošto se radi o već uznapredovaloj bolesti, tako da se te metastaze leče palijativno, zračenjem, antidoloroznim kod kancera na skeletu. Na drugim organima hemioterapijom, međutim u ovom slučaju, nismo otkrili druge znake bolesti, već jedino mesto detektabilno u organizmu je bila potkolenica.
Kada se tako nešto desi, objašnjava dr Đorđević, lečenju bolesti se pristupa kao da je primarna.
Da li možemo da izlečimo tumor na tibiji?
Dr Aleksandar Đorđević: „Smatramo da možemo da izlečimo pacijenta. Tu je jedan razlog onkološki, a drugi razlog je funkcionalni, pošto sa polomljenom nogom na kojoj se razvio maligni tumor, pacijent ne može više da hoda. Pacijent je u dobrom opštem stanju ali mi ne možemo da predvidimo koliko će njegov život da traje. Njegov život može da potraje mesecima a može i godinama. Treba omogućiti funkcionalnost takvom pacijentu.
Želeli smo više da saznamo o samoj proceduri. Ovakvi zahvati nisu rutina u privatnim bolnicama, kompleksni su, ali u opštoj bolnici Atlas, kao i mnoge druge operacije, uspešno se izvode.
Da li se ovako komplikovane hirurške metode izvode u privatnim bolnicama?
Dr Aleksandar Đorđević: „Ovakve operacije su ekskluzivitet referentnih tercijarnih onkoloških ustanova. Naš cilj je da od Atlas bolnice napravimo jednu referentnu onkološku ustanovu. Naš zajednički cilj, ne samo moj, naravno, već čitavog tima lekara koji ovde rade. Ovde radi veliki broj onkologa, dosta hirurga različitih specijalnosti kao i vrhunski anesteziloški tim. Nije tipično za jednu privatnu ustanovu da izvodi ovako mutilantne operacije. Na žalost, privatne ustanove se uglavnom bave dijagnostikom, a i kada se bave hirurgijom uglavnom se radi hirurgija koja je manje invazivna. Mi idemo na najagresivniju vrstu hirurgije ovde, ne samo ja već i sve ostale kolege koje se bave hirurgijom. Ovo je interesantan slučaj zato što je, naravno u dijagnostičkom indikacionom smislu kompleksnan kao i u hirurškom planiranju. Za ovakvu operaciju nam je neophodno da napravimo jednu adekvatnu rekonstruktivnu zamenu, a to je metalna proteza koja se pravi po meri. Znači radi se jedinstveno za tog pacijenta.
Doktor Đorđević nam je analizirajući snimak neposredno pred operaciju tibije, odnosno kosti potkolenice, otkrio kako će ona izgledati. Redosled radnji koje treba obaviti i konačni cilj koji se želi postići.
Postupak intervencije pri kojoj se vrši zamena kosti tibije protezom
Dr Aleksandar Đorđević: „Evo vidite, ovo je kost a sve oko toga su mekotkivne komponente tumora, koji se širi. Ovo ovde su magistralni krvni sudovi. Mi moramo, glavni živac, tibijalis i glavnu arteriju, venu, da sačuvamo, da bi sačuvali ekstremitet. Ono što je takođe bitno je da uradimo resekciju tu gde je zdravo tkivo. Ovo je sve tumor, moramo da idemo od zdravog do zdravog. To je ono što smo pomenuli – preoperativno planiranje. Nakon toga imamo još jedan specifikum tibije. Na tibiji se pripaja patelarni ligament, ovo ovde je patela – čašica. Ona se pripaja preko ovog ligamenta za tibiju, evo vidite. Pošto sve to moramo da skinemo a moramo da sačuvamo funkciju, onda uzimamo jedan mišić gastroknemijus (čuli ste za njega – zadnja loža potkolenice). Gastroknemijus prebacujemo napred i na njega reinseriramo ovaj ligament da bi sačuvali funkciju kolena“.
To je jedini način da se rekonstruiše ekstenzorni aparat odnosno vrati mehanizam kolenu ali proteza ne sme biti pokrivena samo kožom, naglašava doktor, jer najmanje nezarastanje u predelu potkolenice može dovesti do infekcije.
Zašto su infekcije u ortopediji toliko opasne
Dr Aleksandar Đorđević: „Ako se desi infekcija, tkivo ne može više da zaraste. Infekcija je kod nas u ortopediji, posebno kada imamo implantate, praktično nerešiv problem. Znači, rekonstrukcija mora da bude pored koštane rekonstrukcije i mekotkivna, odnosno mišićna funkcionalna rekonstrukcija. Nije stvar u tome da dobijemo lep rentgenski snimak, nego da imamo i funkciju, i ne samo da je imamo, nego da ta funkcija traje. Postoje i drugi načini za rekonstrukciju ali ovaj se pokazao kao najtrajniji. To je ono što ja naglašavam – onkološka operacija ne može da uspe ukoliko nemate dobar onkološki rezultat ali i dobar funkcionalni rezultat. Pacijent očekuje da živi kvalitetno, njega ne interesuje samo jedna stvar. Pitanje pacijenta nije samo koliko može da preživi već i kako će da živi.“
Život sa uznapredovalim malignim oboljenjem nije samo teret za pacijenta već i za čitavu porodicu pa i zdravstveni sistem države. Alternativa u metastatskoj skeletnoj patologiji je vrlo često samo hirurgija.
Da li je broj maligniteta u porastu u Srbiji?
Dr Aleksandar Đorđević: „Globalni trend je da ima sve više maligniteta, na žalost i u našoj zemlji. Mi nemamo baš neke jasne podatke, priča se o tome, i to je na nekom laičkom novou. Mi primećujemo kao kliničari, da zaista postoji jedan porast i to porast sve bizarnijih formi maligniteta. Pacijenti su nam sve mlađi i ono što je interesantno, mlađi ljudi su naravno funkcionalno, socijalno, porodično i profesionalno aktivni, te ovakve stvari dobijaju na značaju.
Ceo prilog možete pogledati klikom OVDE
