Analni kanal je poslednji deo debelog creva (kolona) koji izlazi iz tela. Vrlo je kratak, dužine oko 2.5-5 cm i ima dva kružna mišića koja pomažu u kontroli prolaza stolice. Unutrašnji analni sfinkter nije voljni mišić i uvek je skupljen kako bi sprečio propuštanje stolice. Spoljni analni sfinkter je voljni mišić.
Analna fisura je oštećenje ili rascep kožne obloge analnog kanala ili trauma anusa i analnog kanala. Trauma se obično javlja tokom kretanja creva ili sa zapinjanjem (konstipacija).
Akutna analna fisura opisuje oštećenje u površnom sloju kože.
Hronična analna pukotina razvija se tokom vremena ako površinska pukotina ne zaraste. Oštećenje se proteže dublje u mukozu ili tkivo koje usmerava mišić unutrašnjeg analnog sfinktera.
Simptomi
Ozbiljan bol tokom kretanja (pražnjenja) creva, praćen kontinuiranim bolom je klasičan simptom analne fisure. Postoji začarani ciklus konstipacije koja uzrokuje bol, zbog čega analni sfinkterni mišići idu u spazam. Ovo uzrokuje više bolova i grčeva, zbog čega je pokretanje creva teže i pogoršava konstipaciju. Bol je dovoljno značajan da učini sedenje još bolnijim.
Takođe može biti nekoliko kapi svetlo crvene krvi na toaletnom papiru, ali se značajno krvarenje obično ne pojavljuje.
Krv u stolici nikada nije normalna pojava i bilo kakvo krvarenje treba da bude alarm da se javite lekaru. Krvarenje od analne fisure je minimalno, a krv se ne meša sa stolicom.
Dijagnoza
Dijagnoza analne fisure se najčešće vrši nakon što lekar uzme istoriju simptoma pacijenta i izvrši fizički pregled. Istorija konstipacije praćene bolnim pokretima creva i rektalno krvarenje koje se nastavlja – su i više nego dovoljni znaci da se postavi preliminarna dijagnoza.
Fizički pregled je obično ograničen na pregled anusa, u potrazi za pukotinom na koži oko anusa. Zbog količine bolova i neugodnosti, rektalni pregled, gde se prst uvodi u rektum radi ispitivanja abnormalnosti, obično se odlaže.
Ako fisura nije vidljiva i postoji sumnja u dijagnozu, može se uzeti u obzir fleksibilna sigmoidoskopija, u kojoj lekar ubacuje kratku osvetljenu cev u anus za pregled područja. Obično se masti lidokaina koriste kao anestetici kako bi procedura bila manje neprijatna.
Obično nisu potrebni drugi testovi krvi ili rendgenski snimci.
Lečenje
Inicijalni tretmani za analnu fisuru, koji su često veoma uspešni, dizajnirani su tako da učvrste stolicu, omoguće njen lakši prolaz i spreče konstipaciju. Pijenje više tečnosti i ishrana bogata vlaknima su prvi korak, uz korišćenje omekšivača stolice. Povremeno se mogu koristiti i laksativi za promovisanje kretanja creva, ali njihova dugotrajna upotreba nije uvek odgovarajuća.
Drugi pristup tretmanu uključuje smanjenje spazma analnog sfinktera. Sedeće kupke (sedenje u kadi sa toplom vodom) dozvoljava da se mišići opuštaju. Dostupne su i različite masti.
Operacija
Hirurgija je još jedna opcija za analnu fisuru. Indikacije za operaciju su hronične analne fisure i potencijalno akutne fisure koje se ne rešavaju nakon mesec dana agresivnog tretmana.
Lateralna unutrašnja sfinkterektomija opisuje proceduru u kojoj je zadebljan unutrašnji mišić sfinktera urezan kako bi se omogućilo njegovo opuštanje, i to otpuštanjem napetosti unutar kružnog mišića i dozvoljavajući tako da fisura zaraste. Operacija se obično vrši pod opštom ili spinalnom anestezijom.
Ponekad, kada je prisutna hronična analna fisura, hirurg može odabrati da istovremeno iseče fisuru.
Postoperativni tok
Bol usled analne pukotine se gotovo odmah uklanja nakon operacije. Laksativi i omekšivači stolice mogu se preporučiti nekoliko dana nakon operacije. Dijeta sa visokim vlaknima je obično doživotna preporuka za sprečavanje ponovne pojave ovog problema.
Medicinska terapija deluje u više od 80% slučajeva, kako na lečenju tako i na sprečavanju budućih analnih fisura. Kod hirurške intervencije stopa uspeha je često veća od 95% u sprečavanju recidiva.
Dužina boravka na klinici nakon hirurgije analne fisure zavisi od načina na koji je uradjen hirurški zahvat, o čemu će pacijent već biti detaljno informisan pre same intervencije.
