Profesor dr Đorđe Gajdobranski ostavio je utisak na nas svojom pozitivnom energijom, mirnim, staloženim stavom, sigurnošću u radu i konstatnim osmehom na licu. Doktor koji je svoju dugu karijeru posvetio lečenju najmađih pacijenata govorio je o dečijim deformitetima i njihovom lečenju. Završio je fakultet u Novom Sadu 1988 godine. Profesor dr Đorđe Gajdobranski zaposlen je u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u Novom Sadu, odnosno u dečijoj bolnici 28 godina i u Atlas opštoj bolnici u Beogradu. U Atlas opštoj bolnici vrši preglede novorođenčadi i dece, ultrazvuk kukova kao i hirurško lečenje.
Profesore Gajdobranski, kako ste se odlučili za dečiju ortopediju?
„Prvo da vam kažem kako sam se odlučio za dečiju hirurgiju. Kroz studije i obavezan lekarski staž shvatio sam da je neko moje opredeljenje i željda da to bude hiruška grana. Odlazeći na pojedine klinike u okviru studija shvatio sam da tamo ljudi uglavnom rade iste dve tri operacije, praktično celog života. To je ono što me privuklo u dečiju hirurgiju jer lekar dečije hirurgije zbrinjava različita hirurška stanja od prvog dana života pa do 15 odnosno 18 godine života kako je to sada zakonom regulisano. Ja u toku jednog dana mogu da operišem trbuh, recimo upalu – apendicitis akutni, nespušteni testis, preponsku kilu ili neki prelom. To daje jednu veliku širinu u radu.
Kako vam se to u medicini uglavnom nameće, vremenom se vi ipak opredeljujete za neku subspecijalnost ili užu specijalnost i nakon položenog specijalističnog ispita iz dečije hirurgije u okviru organizacije rada u svojoj klinici ja sam bio određen kao neko ko će naslediti profesora Dušana Pajića, doajena naše dečije ortopedije u ondašnjoj Jugoslaviji. Završio sam specijalizaciju iz ortopedije gde sam jednostavno kroz rad i učenje usvojio znanja i osnove. Kao spoj jednog i drugog nametnula se dečija ortopedija i ja sam svoj rad opredelio kao subspecijalista dečije ortopedije i traumatologije“.
Kad kažemo dečiji ortoped, to podrazumeva lečenje dece kog uzrasta?
Lečimo decu od prvog dana života jer imamo na žalost mališane koji se rađaju sa određenim deformitetima i odmah su upućeni na ortopediju. U zavisnoti od organizacionih okolnosti pojedine ustanove su registrovane da primaju i leče pacijente do 15 godina ili 18 godina starosti. Prava neka dečija ortopedija bi podrazumevala pacijente do nekih 15 godina starosti. Već nakon 15 godina pa do 18, to su mladići i devojke, adolescenti, formirane ličnosti. Kod njih važe sva pravila koja važe i za odrasle u ortopediji.
U vašoj veoma bogatoj karijeri, šta je to što su najčešći deformiteti kod novorođenčadi?
Kada su u pitanju novorođenčad, najčešći deformitet je deformitet stopala, od kojih bih izdvojio takozvani pes equinovarus – takozvano čupasto stopalo. Potom tu su deformiteti kuka, odnosno razvojni poremećaj kuka. To su dve anomalije koje su najčešće i otkrivaju se odmah po rođenju. Deformitet stopala odmah nakon porođaja a deformiteti kukova u prvim danima kliničkim pregledom ili nekim dodatnim procedurama. I kod jedne i kod druge anomalije je potrebno započeti sa terapijom odmah i tu terapiju sprovodi specijalista dečije ortopedije.
Šta je ono što je najčešće u dečijoj ortopediji sa čime ste se susretali?
Mi sada moramo da razdvojimo pojmove jer imamo traumatologiju gde spadaju prelomi i povrede lokomotronog sistema i one kao takve se dešavaju i u najmlađem uzrastu. Imamo porođajne prelome koji ne zahtevaju skoro nikakvo lečenje, nego samo dalje praćenje i pozicioniranje da dobro zarastu. Naravno tu su svi ostali prelomi koji se javljaju kod dece tokom igre ili padanja sa visine. Od bezazlenih preloma koji zahtevaju lečenje od dve do tri nedelje, postavljenjem gipsane imobilizacije, pa do ozbiljnijih preloma koji zahtevaju operativno lečenje.
U svom radu dežurajući na odeljenju dečije hirurgije kolege i ja zbrinjavamo celokupnu traumatologiju i pokrivamo celu Vojvodinu. Što se tiče ortopedije, deformiteti kukova i stopala se najčešće javljaju i rešavaju kako konzervativno tako i operativno.
Kada roditelj ima dilemu da li novorođenče ima neki problem ili ne, kako teče ceo taj proces dijagnostike i lečenja?
Ja radim kompletnu dijagnostiku a ultrazvuk je jedna od opcija. Pored ultrazvuka postoji laboratorija, rendgenska dijagnostika, vrlo često nam je potreban CT ili magnetna rezonanca u sklopu donošenja definitvne odluke o izboru i načinu lečenja. Ove procedure sporovodimo kako preoperativno tako i postoperativno kada treba da vršimo evaluaciju našeg rada.
Koliko je komplikovana operacija novorođenčeta u odnosu na dete od 14 godina? Šta je drugačije?
Ovo su veoma zahtevne i komplikovane hirurške intervencije i za hirurga i za anesteziloga. Specifično je to što su te strukture kod beba mnogo manje nego kod starije dece. Anomalija je nešto što se stvaralo i razvijalo tokom intrauterinog života i onda tu postoji velika verovatnoća da su i određeni anatomski odnosi izmenjeni nego što je to slučaj kod zdravog kuka i stopala. Tako da imate slučaj da je nešto mnogo manjih dimenzija i još je izmenjeno anatomski, a to zahteva jedan vrlo pažljiv rad.
Koje još deformitete kod dece leči ortoped?
Pored deformiteta stopala i kuka naravno kod dece imamo i određene deformitete kičmenog stuba. Ja radim konzervativne metode lečenja i ne sprovodim operacije na kičmenom stubu kod dece. Mnogo veći broj pacijenata u tom dečijem uzrastu i jeste za konzervativno lečenje kada su u pitanju deformiteti kičmenog stuba. Zahvaljujući redovnim sistematskim pregledima, takvi deformiteti na kičmi se na vreme primete i ukoliko se na adekvatan način započne lečenje veliki broj dece se izleči i nikada ni ne budu kandidati za operativno lečenje.
Takođe imamo i polje rada koje se bavi tumorima kostiju. Nakon sprovedene kompletne dijagnostike koja je potrebna najmlađe pacijente podvrgavamo operativnom lečenju. Ono što je za nas sve zabrinjavajuće, a ne mogu da tvrdim sa stopostotnom sigurnošću jer nemam sve precizne podatke, ali dovoljno dugo radim ovaj posao da vidim da je broj dece sa tumorima kostiju u porastu u zadnje vreme.
Koji je to tip koštanog tumora kod dece?
To su na sreću uglavnom dobroćudni tumori, ono što je u narodu poznato kao divlja kost. To su koštano-hrskavičave tvorevine koje se javljaju na krajevima dugih kostiju i kao takve su za operativno lečenje. Takvih tumora imamo znatno više u odnosu na maligne tumore kostiju. Maligni tumor kostiju kod dece su naj zastupljeniji u drugoj dekadi od neke 10 pa do 19-20 godine. Tada se javlja Juingov sarkom koji je izuzetno opasan maligni tumor. On se uglavnom razvija na srednjim delovima dugih kostiju.
Koliko traje operacija kuka i oporavak kod dece?
U zavisnosti od uzrasta i vrste deformiteta kada je operativni tretman primenjen, takve operacije spadaju u veće hirurške operacije u okviru dečije ortopedije. Same po sebi vrlo često podrazumevaju dva operativna reza. Jedan je u predelu gornjeg dela butne kosti a drugi je u nivou karličnih kostiju. Takve operacije praktično traju dva do tri sata. Nakon operacija uglavnom je predviđeno postavljanje gipsane imobilizacije koja se nosi oko 6 nedelja i nakon toga sledi rehabilitacija. Ugrubo govoreći kada su deca u pitanju, period rehabilitacije je 2-3 perioda nošenja gipsa. Ukoliko smo imali prelom ruke i gips koji smo nosili dve do tri nedelje, ono što je za očekivati je da se rehabilitacija sprovodi 4 odnosno 6 nedelja do potpunog oporavka.
Koliko traje period oporavka kod lečenja deformiteta stopala?
Nakon operativnih procedura par nedelja je predviđeno za nošenje gipsane imobilizacije. Nakon toga se deca upućuju na rehabilitaciju. Na taj način se završava jedan proces ortopedskog lečenja dece.
