fbpx

Lečenje sarkoma – dr Aleksandar Đorđević

08-02-2019
Osteosarkom

Doktor Aleksandar Đorđević -specijalista ortopedije – onkolog, koji uspešno izvodi kompleksne operacije u Atlas opštoj bolnici govorio je o sarkomu. Koliko je medicina napredovala kada su u pitanju onkološka oboljenja, kako se sprovodi lečenje i koje su statistike kada su ova oboljenja u pitanju.

 

Sarkom kostiju i vezivnog tkiva i kancer nekog drugog organa, koje su razlike?

Ortopedska onkologija podrazumeva malignitete vezivnog tkiva. Generalno sva tkiva u organizmu se dele na epitelna i vezivna tkiva. Epitelna tkiva su praktično svi organi i tumori na njima se nazivaju karcinomi, dok tumore na vezivnim tkivima nazivamo sarkomima. U statističkom smislu sarkomi su najčešće vezani za mlade ljude. Osteosarkom je jedan od najčešćih tumora solidnog tkiva pored bubrega i centralnog nervnog sistema kod dece, rekao je dr Aleksandar Đorđević.

Da li medicina beleži napredak kada je lečenje sarkoma u pitanju?

Procenat izlečenja je u dramatičnom smislu povećan, tako da u zavisnosti od tipa sarkoma govorimo o dve trećine izlečenih. Ne govorim o petogodišnjem preživljavanju nego o trajnom izlečenju.

Koliko je u lečenju ovakvih oboljenja bitan timski rad?

Onkološki principi su svuda isti. Nema izlečenja ako se radi parcijalno, odnosno ako se čovek prepusti samo jednoj osobi. Lečenje svakog maligniteta zahteva timski pristup – tu su na prvom mestu hemato-onkolozi, zatim radioterapeuti i hirurzi. Takođe, neizostavan deo našeg onkološkog tima je i patolog čija dijagnoza ne sme da se dovede u pitanje. Pogrešna dijagnoza uvek vodi terapiju u lošem pravcu.

Kako izgleda timski rad u Opštoj bolnici Atlas kada su ovakva oboljenja u pitanju?

Navešću jedan nedavni primer. Radi se o pacijentu iz inostranstva koji je imao jednu vrstu ekstezivnog sarkoma. Obratio se gotovo svim referentnim onkološkim centrima u Evropi i jedino ko je želeo da ga operiše je bila univerzitetska klinika u Minhenu. On se ipak odlučio za operaciju kod nas. Bila je to izuzetno zahtevna intervencija. Tokom operacije smo obavili resekciju  tumora sa velikim krvarenjem i rekonstrukcijom ogromnog defekta trbušnog i torakalnog zida. Ono što je za mene bilo posebno impozantno je oporavak gde su kolege iz anestezije bukvalno probdele dane i noći pored njega. Potrebna je velika hrabrost da se operiše neko ko je na granici operabilnosti i inoperabilnosti, a ko ima želju da pokuša sa operacijom. Bio je to zaista veliki trijumf timskog rada.

Kako prepoznati simptome i momenat kada se treba obratiti lekaru?

Svi smo mi hipohondri, sumnjamo u svaki simptom i pravimo od njega tragediju, bez obzira da li smo medicinski radnici ili ne. Najčešće ti simptomi nemaju nikakvu objektivnu podlogu. Ono što zabrinjava  i što zahteva da se obratimo lekaru je kad je simptomatolgija kontinuirana, progresivna i kada dovodi do funkcionalnog poremećaja. Jako je bitna i najbliža okolina, pre svega porodica i prijatelji, koji treba da primete da neko zaista ima objektivni problem