fbpx

Najčešće je teže izlečiti roditelje nego dete

07-02-2019
Porodica Mijailović

Ovo je priča o porodici koja je prošla pravu agoniju nakon pogrešno postavljene dijagnoze za njihovog sina. Desetogodišnji Aleksa Mijailović je nasmejano i živahno dete, poput većine njegovih vršnjaka ide u školu, dosta vremena provodi u igri i maštanju šta bi želeo da bude kada poraste. Njegova dečija bezbrižnost na trenutak je prekinuta i porodica se suočila sa jednom  od najtežih dijagnoza koje uglavnom kao posledicu imaju najfatalniji ishod.

Pre nekoliko meseci  počinje prava drama porodice Mijailović. Sve je počelo letos kada se Aleksa roditeljima požalio da ga boli noga. Roditelji u prvih nekoliko dana nisu pridavali veliki značaj bolovima na koje se Aleksa žalio jer nisu bili toliko intenzivni, niti su upućivali na neki ozbiljniji problem. Majka Verica, vođena  majčinskim instiktom ipak  ga je odvela u državnu bolnicu na pregled. Lekari su odmah posumnjali da su bolovi samo posledica naglog dečijeg izrastanja. Međutim, nakon pregleda na skeneru i magnetu rečeno im je da mali Aleksa ima sarkom na metafizi tibije.

Aleksa Mijailović

 

Većina osteosarkoma se razvija kod osoba koje nemaju nikakvih drugih bolesti i bez porodične istorije tumora kostiju. Može biti izazvan hiperaktivnošću koštanih ćelija. Osteosarkom je najverovatnije izazvan kombinacijom genetskih promena zajedno sa nezrelim koštanim ćelijima koje postaju maligne ćelije, umesto da se razvijaju. Simptomi se polagano razvijaju. Postoji sporo rastuća bolna tumorozna tvorevina, zacrvenjena, osetljiva, topla, s ograničenom pokretljivošću ekstremiteta, a ponekad nastaje i patološka fraktura (lom). Najčešći je osteosarkom femura (butna kost) (60%), tibije (potkolenica) (30%) i humerusa (ramena kost ) (10%).

Za porodicu je u tom trenutku usledio šok.

Kako ste se osećali u trenutku kada vam lekar saopštava da Vaše dete ima sarkom?

U momentu kada sam čula i pročitala dijagnozu bukvalno sam se osećala kao da me je neko udario u stomak. Istrčala sam iz ordinacije da bih udahnula vazduh i došla sebi. Počela sam da plačem, imala sam utisak da ću se onesvestiti, nisam mogla da se pomerim, imala sam utisak da mi se disanje zaustavilo. Aleksa nas je posmatrao i pokušavao da shvati šta se dešava ali po izrazima naših lica bilo je jasno da vesti nisu dobre. Posle nekoliko trenutaka sam se pribrala i počela da razmišljam šta i kako dalje, prepričava majka Verica.

Posle nekoliko dana punih nemira i strepnje, plakanja, čitanja po internetu, razgovora sa prijateljima,  porodica je odlučila da zakaže pregled u Opštoj bolnici Atlas. Prpeporučen im je ortoped – onkolog dr. Aleksandar Đorđević. Majka Verica objašnjava da su tamo naišli na ljudski i topao prijem, čega u državnoj bolnici nije bilo.

Kako je izgledao pregled kod doktora Aleksandra Đorđevića?

U ordinaciju kod doktora Đorđevića smo ušli prestravljeni. Međutim, sama njegova pojava i srdačan stisak ruke su bili znak da smo došli na pravo mesto. Doktor je pažljivo pregledao Aleksu, pogledao rentgenske snimke, dugo vremena gledao snimak sa magnetne rezonance. Nakon toga doktor Đorđević je rekao da njemu sve što vidi liči na stres prelom. Preporučio je da se Aleksi stavi gips i da se nakon tri nedelje prati stanje i da očekujmeo  da će prelom spontano da zaraste i da će bol prestati. U Atlas bolnici sve je odmah urađeno, čak su mu i štake odmah dali. U tom momentu nama je najbitniji bio taj doktorov nastup, koji je bio pun razumevanja za našu situaciju. Gledao nas je pravo u oči i govorio jezikom za nas razumljivim. Aleksi se obraćao ne kao detetu nego kao sebi ravnom, objašnjava Verica.

dr Aleksandar Đorđević

 

Konačno nada, konačno suze ali radosnice. Naravno bilo je potrebno sačekati te tri nedelje da se utvrdi da li je prelom saniran i da se provere ostali rezultati ali Mijailovići su imali potpuno poverenje  u svog lekara.  Nakon tri nedelje mirovanja urađen je skener koji je pokazao da je prelom zarastao i da su svi rezultati dobri. Porodica Mijailović je konačno mogla da odahne a mali Aleksa da prestane da razmišlja kako će ostati bez svoje lepe kovrdžave kose.

To je trenutak koji rečima ne može da se opiše, te emocije, ta sreća, tolika zahvalnost doktoru Đorđeviću što je takav stručnjak i što jako dobro radi svoj posao.

Opisujući ovaj slučaj doktor Đorđević objašnjava da teške dijagnoze ne treba olako izgovarati jer unose veliku paniku u porodicu.

U takvim slučajevima najčešće je teže izlečiti roditelje nego dete. Dete samo po sebi ne pravi probleme ako se dobro oseća. Problem je u okruženju koje je naknadno jako teško razuveriti, kaže dr. Đorđević.

On takođe objašnjava da lekarima često nedostaje razgovor sa pacijentima i procenjivanje njihove subjektivne patnje.

Razlike između državne i privatne prakse ne postoje. Sve naše vrline i mane su ostale iste kao kad smo radili u državnoj ustanovi. Pogrešna je predstava u javnosti da se u privatnim klinikama rade manje vredne hirurške intervencije. U Atlas bolnici postoji jako kvalitetan tim stručnjaka i zajedno smo se upustili u to da radimo najkompleksnije intervencije poput onih koje smo radili ranije u državnim bolnicama, zaključuje dr. Đorđević.