Biohemijske analize

Metabolizam šećera

Glukoza – pokazuje količinu glukoze (šećera) u krvi.

Normalne vrednosti: 3,5-6,1 mmol/l.

Povišena koncentracija glukoze – hiperglikemija – diabetes mellitus, feohromocitom, teške opekotine, šok, stanja sa povišenim adrenalinom.

Snižena koncentracija glukoze – hipoglikemija – hiperplazija, adenom i karcinom pankreasa, manjak hormona koji su antagonisti adrenalina, kod poremećaja u metabolizmu glikogena i ponekad kod bolesti jetre.

OGTT (Test opterećenja glukozom) – je test kojim se ispituje metabolizam ugljenih hidrata (šećera), pomoću kojeg se može prepoznati rani stadijum dijabetesa.

Koncetracija glukoze je, nakon opterećenja organizma glukozom (OGTT), povišena i testu se određuje vreme za koje će koncetracija glukoze pasti na normalu. Ovaj test oponaša normalno uzimanje hrane pod standardnim uslovima.

HbA1C – (tromesečni šećer), glikozilirani hemoglobin – koji je u korelaciji sa prosečnim nivoom glukoze u krvi u poslednja 3 meseca. Samim tim daje mnogo pouzdanije informacije o regulaciji glikemije nego pojedinačno određivanje šećera.

Lipidni status

Poremećaj metabolizma masti (lipida) u krvi povećava rizik za nastanak ateroskleroze koja ugrožava funkciju vitalnih organa (srce, mozak, jetra, bubrezi, …). Procenjuje se na osnovu koncetracija holesterola i triglicerida u plazmi.

Holesterol – Stvara se u jetri. Njegova koncentracija u krvi je usko povezana sa metabolizmom masti u organizmu, a zavisi i od niza drugih faktora: pre svega načina ishrane, nasleđa, rada hormona i funkcije jetre i bubrega.

Normalne vrednosti u krvi: 3,1 – 5,5 mmol/l.

Povišen je kod ishrane bogate mastima, u početnoj fazi hepatitisa, opstruktivnom ikterusu (žutici), lipoidnoj nefrozi, diabetes mellitusu, hipotireozi i nizu naslednih bolesti. I neki lekovi mogu da povise nivo holesterola, kao npr. anabolici i kontraceptivi.

Snižene vrednosti su obično kod hiperfunkcije tiroideje, kod nekih bolesti kod kojih postoji teško oštećenje jetre (ciroza i teški hronični hepatitisi). Smanjen je i kod pothranjenosti, anemije i u slučaju uzimanja lekova poput aspirina, estrogena, hormona štitne žlezde.

HDL holesterol – ima protektivnu ulogu (tzv. „dobar holesterol“). Što su više vrednosti HDL holesterola, to je bolje, jer ovaj holesterol „čisti“ krvne sudove.

Normalne vrednosti su 1.03-1.55 mmol/L.

Povećani HDL je pokazatelj zaštićenosti od kardiovaskularnih bolesti.

I minimalno smanjenje upućuje na povećani rizik od ateroskleroze (taloženja rnasnoća na unutrašnjim zidovima krvnih sudova, što dovodi do njihovog začepljenja i bolesti kao što su infarkt srca i moždani udar).

LDL holesterol – ili ″loš holesterol″ i njegovo određivanje je važno kao faktor rizika za koronarna oboljenja i za aterosklerozu.

Normalne vrednosti su 1,55-4,53 mmol/L.

Povišene vrednosti obično su povezane sa nepravilnom ishranom i stresom. Tada se povećava rizik nastanka kardiovaskularnih bolesti, pre svih ateroskleroze.

Trigliceridi – Masnoća iz hrane se hidrolizuje u tankom crevu, apsorbuje i resintetiše u ćelijama crevne sluzokože, ulazi u limfne sudove i u cirkulaciju tj. stiže do jetre. Višak se deponuje u obliku masnih naslaga.

Normalne vrednosti su 0,46-2,28 mmol/L.

Povišen je nivo kod povećanog unosa hranom, oštećenja funkcija jetre, hroničnog alkoholizma, šećerne bolesti, nefrotskog sindroma, hipotireoze, opstrukcije žučnih puteva, uzimanja nekih lekova npr. kontraceptiva, kao i kod stresa.

Smanjenje koncentracije triglicerida je od manje dijagnostičke vrednosti i može se naći kod malnutricije i malapsorpcije (smanjen unos i apsorpcija hrane), hipertireoze, terminalnih stanja bolesti jetre.

Faktor rizika i indeks ateroskleroze, APO A i APO B (apolipoprotein A1 i B) – određuju se radi procene rizika razvoja ateroskleroze i kradiovaskularnih oboljenja.

Enzimi

Transaminaze (Aminotransferaze) su enzimi koji učestvuju u metabolizmu masti i ugljenih hidrata. Značajni su u dijagnostici bolesti jetre (akutne infekcije i toksična oštećenja jetre, ciroze ili rak jetre), pankreasa, mišića i srca (infarkt miokarda).

U krvi su prisutni u dva oblika kao: AST ( iliSGOT) i ALT (ili SGPT).

ALT (alanin aminotransferaza):

Normalne vrednosti: 8 – 41 IJ/l

Povišene vrednosti su prisutne kod akutnog oštećenja jetre (najčešće izazvano terapijom antibioticima, unosom gaziranih pića), kod virusnog hepatitisa, bolesti pankreasa (pankreatitisi i karcinom) i kod infarkta miokarda.

AST (aspartat aminotransferaza):

Normalne vrednosti: 7 – 38 IJ/I

Povišene vrednosti ukazuju na infarkt miokarda, mišićnu distrofiju, bolesti jetre (hepatitisi, opstruktivna žutica, ciroza jetre).

ALP (alkalna fosfataza) je enzim najviše prisutan u epitelu tankog creva, kostima, jetri, bubrežnim tubulima. placenti i leukocitima.

Normalne vrednosti : 78 – 217 U/l za muškarce , 68 – 234 U/l za žene

Povišene vrednosti mogu da ukazuju na povećanu razgradnju kostiju i na mogući razvoj osteoporoze, na bolesti kostiju (osteosarkom, metastaze, hiperparatireiodizam, Padžetova bolest). Karakteristično je povišenje u slučajevima postojanja prepreke u žučnim putevima (kamen, ožiljno tkivo, rak), ali i kod oboljenja jetre. Neka oboljenja poput Hodgkinove bolesti, kongestije srca i ulcerativnog kolitisa daju umereno povišene vrednosti ALP-a u serumu. Povećane vrednosti pokazuju da se proces razgradnje i izgradnje kostiju odvija „punom parom“, što je normalno samo u detinjstvu ili nakon preloma. Takođe, ALP je fiziološki povišen kod trudnica u trećem trimestru trudnoće.

ALFA AMILAZA po mestu delovanja spada u enzime digestivnih sokova.

Normalne vrednosti: IJ/l

Povišene vrednosti su u serumu kod bolesti pankreasa (akutni pankreatitis, tumori), pljuvačnih žlezda (mumps), bilijarnog trakta, renalne insuficijencije, virusnog hepatitisa i traume gornjeg abdomena.

ACP (kisela fosfataza ukupna) i ACPP (kisela fosfataza prostatična) – povišena kod karcinoma prostate

CK (kreatin kinaza)i CK-MB (MB izoenzim kreatin kinaze) – koriste se u dijagnozi i tretmanu infarkta miokarda.

LDH (laktat dehidrogenaza) – povišen kod malih oštećenja tkiva (jetra, srčani mišić, bubrezi i eritrociti).

LIPAZA – koristi se u dijagnozi i praćenju pankreasnih oboljenja.

ACE (angiotenzim konvertujući enzim)

Metabolizam gvožđa

Gvožđe – je jedan od esencijalnih oligoelemenata u organizmu, sastavni je deo hemoglobina, mioglobina, citohroma i mnogih enzima. Glavno skladište gvožđa je retikuloendotelni sistem, jetra, slezina, koštana srž i bubrezi. Koncentraciju gvožđa u serumu određuje nekoliko faktora uključujući apsorpciju iz creva, deponovanje u crevima, jetri, slezini i kostnoj srži, gubljenje hemoglobina i sinteza novog hemoglobina. Zajedno sa hemoglobinom, eritrocitima i parametrima koji određuju morfologiju eritrocita (MCV, MCH i MCHC) pruža uvid u stanje koštane srži.

Normalne vrednosti: 8,9-30 umol/L.

Smanjena koncentracija gvožđa u serumu (hiposideremija) je posledica nedostatka gvožđa u organizmu čiji uzrok može biti malnutricija, malapsorpcija, gubitak gvožđa (nefroza, nefritis, teža krvarenja) ili smanjeno otpuštanje gvožđa iz retikuloendotelnog sistema (akutne i hronične infekcije, autoimune bolesti) i u toku perioda aktivnog i intenzivnog stvaranja ćelija krvi (hematopoeze).

Povišeno je kod višestrukih transfuzija, prekomernog davanja preparata gvožđa, povećanog ubrzanog razaranja crvenih krvnih zrnaca, različitih vrsta anemija, hemohromatoze i virusne upale jetre, kod trovanja olovom.

TIBC (ukupni kapacitet vezivanja gvožđa) i UIBC (nezasićeni kapacitet vezivanja gvožđa)

Gvožđe se u telu transportuje spojeno sa belančevinom globulin transferinom ili siderofilinom. Od količine transferina u serumu zavisi koliko se gvožđa može vezati, odnosno koliki je ukupni kapacitet vezivanja gvožđa u serumu, TIBC (total iron binding capacity). Normalno je da samo jedan deo transferina ima vezano gvožđe, dok je drugi deo transferina slobodan, tj. nezasićen. Taj deo transferina koji još može vezivati gvožđe zove se nezasićeni kapacitet vezivanja gvožđa, UIBC (unsaturated iron binding capacity).

• Feritin
• Vitamin B12
• Folati
• Transferin
• Haptoglobin
• Eritropoetin

Elektroliti

Kalijum – Smanjen kalijum nalazimo kod prekomerne diureze, povraćanja, dijareje, pankreasne fistule, hiperfunkcije nadbubrežne žlezde, nedovoljne ishrane, dijabetične acidoze.

Povećane koncetracije srećemo kod terapije kalijumom, hronične bubrežne insuficijencije i hiperfunkcije nadbubrežne žlezde.

Natrijum – sa anjonima utiče na raspodelu tečnosti u organizmu.

Povišen je kod dehidracije, traume ili bolesti centralnog nervnog sistema.

Smanjen je kod insuficijencije bubrega i nadbubrežne žlezde, kod neadekvatnog unosa i preteranog gubitka.

Hlor – neorganski anjon. Važan za acidobaznu ravnotežu organizma.

Kod gubitka dolazi do alkaloze, kao u slučajevima povraćanja, dijareje, insuficijencije bubrega, hroničnog plućnog emfizema, šećerne bolest, prekomernog znojenja, bolesti nadbubrežnih žlezda, metaboličke alkaloze.

Kod preteranog konzumiranja ili zadržavanja u organizmu dolazi do acidoze, i to kod bubrežnih bolesti i dehidracije.

Magnezijum – međućelijski elektrolit. Važan posrednik između mišića i nerava, i za pravilan rad srca i krvnih sudova.

Povišen je kod prekomernog uzimanja soli magnezijuma.

Fosfor – pod uticajem je paraštitaste žlezde, ishrane, funkcije organa za varenje i bubrega i metabolizma kostiju

Povišen je kod insuficijencije bubrega, hipoparatireoze i hipervitaminoze D.

Smanjen je hiper paratireoze, hipovitaminoze D, hroničnog alkohoplizma, bolesti jetre i poremećaja acidobazne ravnoteže.

Kalcijum – zavisi od rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem a pre svega paraštitastih žlezda, od unosa namirnica koje sadrže kalcijum i od stanja organa za varenje i bubrega.

Povišen je kod visokih nivoa paraštitaste žlezde, nekih tumora u kostima, kod viška vitamina D, dugotrajne imobilizacije.

Snižen je kod hipoparatireoidizma, manjka vitamina D, bolesti bubrega, manjka proteina u organizmu, kod bolesti organa za varenje i upale pankreasa.

Metaboliti

Urea – je glavni metabolički produkt azotnih materija u organizmu i izlučuje se putem urina.

Povišen je kod osoba sa smanjenom funkcijom bubrega (glomerulonefritis, pijelonefritis, nefroskleroza) i kod povećane razgradnje proteina u organizmu ( nekroza ) i kod povreda.

Snižena je kod dugotrajnog gladovanja i težih oštećenja jetre.

Kreatinin – nastaje metabolisanjem kreatina i izlučuje se filtriranjem kroz glomerule bubrega. njegova koncetracija nam indirektno ukazuje o funkcionisanju bubrega odnosno sposobnosti da se izluči iz organizma.

Povišen je kod akutne i hronične bubrežne insuficijencije, prepreke u mokraćnim putevima i oštećenja bubrega.

Mokraćna kiselina

Bilirubin (ukupni i direktni) – je produkt razgradnje hemoglobina.

Kod povišenih koncetracija javlja se žuta boja kože, sklera ili sluznica.

Belančevine

Analize belančevna se koriste za dijagnozu i terapiju različitih oboljenja (jetrena, bubrežna ili koštane srži), kao i metabolička i nutriciona oboljenja.

Albumin – poremećaj metabolizma proteina.

CRP – protein akutne faze, povećan u zapaljenju

RF – bitan u reumatskim bolestima, posebno kod reumatoidnog artritisa.

Imunoglobulini su produkti B ćelija.

Postoji pet osnovnih klasa: IgG, IgA, IgM, IgE, IgD.

IgG – Ima značajno antivirusno i antibakterijsko dejstvo.

IgA – posebno efikasna antitela u obezbeđivanju antimikrobne zaštite različitih sluzokoža.

IgM – To je antitelo koje aktivisane B ćelije prvo stvaraju u primarnim odgovorima antitela.

IgE – sadrži klasična anafilaktična antitela značajna za reakciju preosetljivosti tipa I (alergijska reakcija).

C3c i C4 – komponentne komplementa. Imaju ulogu u procesu inflamacije.

Mikroalbuminurija – određivanje albumina u drugom jutarnjem urinu ili 24h urinu. Od koristi je za ranu detekciju poremećaja bubrežne funkcije.

α1-mikroglobulin – određuje se u drugom jutarnjem urinu ili 24h urinu. Koristi se kao marker za dijagnozu rane faze tubularno-intersticijske nefropatije.

β2-mikroglobulin – određuje se u serumu, drugom jutarnjem urinu i 24h urinu. Koristi se kao test za procenu tubularne funkcije bubrega. Povećan je u serumu u svim stanjima povezanim za aktivaciju imunog sistema.

Elektroforetsko razdvajanje proteina – serumski proteini se razdvajaju na frakcije (albumin, α1-globulini, α2-globulini, β-globulini i γ-globulini). Koristi se u dijagnostici maligniteta, naročito hematopoetskih neoplazmi (detekcija monoklonskih gamapatija).